 ELEKTROENERGETIKA |
VESTI FIRME |
BAZA EE EE BLOG |
DOGAĐAJI FAKULTETI |
KNJIGE ČASOPISI |
POSLOVI LINKOVI |
SISTEMI ISTORIJAT |
  |  |
 |
| VESTI SVET
EE
< PRETHODNA E
SLEDEĆA >
27 Dec 2010 - kWh Profit nema granica 23 Dec 2010 - biznis Dolazi godina "zelenih" automobila 22 Dec 2010 - balkans Istraživači razvijaju nove elektronske komponente 21 Dec 2010 - energetika Pocela sa radom HE u Vijetnamu 20 Dec 2010 - kurir HOLANĐANI PRAVE STRUJU OD CVEĆA I BAKTERIJA 19 Dec 2010 - energoportal Južna Koreja gradi 14 nuklearki 17 Dec 2010 - economy Cena solarnih instalacija opada
< PRETHODNA EEEEEE
SLEDEĆA >
Prikaz 2024 do 2030 od ukupno 2969 vesti svet |
27 Dec 2010 - kWh - Profit nema granica U Severnoj Americi, najjačem energetskom kontinentu po potencijalima i snazi na svetu, distribucija i prodaja električne energije još je, za sada, srećna kombinacija, državne kontrole i privatne inicijative. Uticaj na formiranje cene struje od strane države je minimalan, ali ona je uvek u pripravnosti da uskoči kao arbitar i „ispegla“ loše sprovedene poslovne zamisli privatnih kompanija. Najbolji primer su SAD. Amerikanci imaju veoma loše iskustvo sa deregulacijom elektroenergetskog sistema. Najviše su u neuspelom i vrlo skupom eksperimentu izgubile elektroprivredne kompanije i domaćinstva. Deregulacija je na velika vrata krenula u Kaliforniji i u nekoliko elektroprivrednih sistema oko Njujorka. Kada je cena struje za domaćinstva počela vrtoglavo i bez kontrole da raste, federalno ministarstvo energetike je munjevito reagovalo i ekspresno sve zaustavilo, kako bi građani mogli da plate naduvane račune. Vlasnici privatnih elektrana i trgovci su dizali cene do neba. Zbog niske cene prema potrošačima, prenosnici električne energije koji je otkupljuju od proizvođača i trgovaca samo su gomilali gubitke. Pošto je prenos struje u vlasništvu države, a i distribucije su pretežno u takvom statusu, jasno je kako je pokrivan ogroman minus, pa je pretio bankrot. Pokazalo se da je poslovna strategija, kakvu je prema deregulaciji imala energetska kompanija iz Atlante (Džordžija) koja posluje u pet država (Džordžija, Misisipi, Južna Karolina, Alabama i Florida) i opslužuje 30 miliona potrošača, bila ispravna. A ona uopšte nije ni pokušala da sprovede deregulaciju tržišta. Tako isto urađeno je i saveznoj državi Teksas, koji raspolaže sa takvom proizvodnjom i elektroenergetskim potencijalima da može i da izvozi struju. Za razliku od Evrope, u SAD su kupci prilično nezaštićeni od nefer postupaka u prodaji električne energije. Interes krupnog kapitala je presudan i on uvek ima manevarski prostor da nametne politiku cena. Izlaz je u sklapanju višegodišnjih garantovanih ugovora sa snabdevačima sa garantovanom, po pravilu, cenom nižom od tržišne. Kanada, kao prvi komšija SAD, prepustila je provincijama da urede distribuciju i prodaju električne energije. Na istoku zbog potencijala i snage dominantne su dve elektroenergetske kompanije: „Ontario hidro“ i „Hidro Kvebek“, a na pacifičkoj obali dominantna je „BC Hidro“. One diktiraju cene kilovat-časa. Kao i u SAD, kompanije se utrkuju koja će sklopiti duži višegodišnji ugovor kojim potrošaču garantuje isporuku po znatno nižoj ceni kilovat-časa od tržišnih. Štedi se kroz popuste. Meksiko, sa 110 miliona stanovnika, ima ogromne dugove u ruralnim delovima za potrošenu električnu energiju. Federalna vlada u Sijudad Meksiku godinama otpisuje deo dugova, jer je stanovništvo bez posla i novca da dugove plati. U Kini se distribucijom električne energije bavi sedam nacionalnih distribucija i još 16 regionalnih. Uvedena su tri nacionalna distributivna centra: severni, sa centralom u Šandongu, centralni pokriva pro- vincije Sečuan, Čuonking i Fudžijan i južni koji pokriva provincije Guangdong, Gungksu, Junan, Guizhou, Hongkong i Makao. U velikim gradovima cena struje polako, ali sigurno, raste iz godine u godinu, ali je problem naplata u gusto naseljenim seoskim područjima, gde još ni elektrifikacija nije do kraja završena. Indija, kao rastuća energetska sila, svake godine beleži bar tri milijarde dolara gubitaka zbog nenaplaćene električne energije. Vlada u Nju Delhiju je sredinom sedamdesetih počela da pomaže seljake, tako što je umesto njih plaćala račune za struju i ta praksa je ostala i do danas. U prenosu i distribuciji se beleže ogromni gubici (20–30 odsto). Prenosna mreža je podeljena na regione: severni, jugozapadni, istočni i severoistočni. Državni energetski savet (SEB) organizuje proizvodnju i prenos elek- trične energije, određuje tarife i prikuplja novac od naplate. U Japanu su prenos i distribucija električne energije organizovani preko deset kompanija: „Hokaido“, „Tohoku“, „Šikoku“, „Tokio“, „Čubu“, „Kansai“, „Kjušu“, „Okinava“, „Čukoku“ i „Hokuriku“. Država ima minimalnu kontrolnu ulogu na distribuciju i formiranje cena. Vladina agencija za energetiku (EGAT) na Tajlandu vodi računa o proizvodnji i distribuciji električne energije. Daleke 1971. godine je stvoren centralni kontrolni sistem. Kompletna distribucija i prenos kontrolišu se u šest centara. Danas EGAT opslužuje električnom energijom pet zona u 76 regiona, uključujući i glavni grad Bangkok. Na Tajvanu u elektroenergetskom sistemu sve se vrti oko kompanije „Taipower“, koja godišnje obrće deset milijardi dolara. Ona poseduje 80 odsto kapaciteta, a ostatak su privatnici (IPP). Međusobni odnosi su regulisani vrlo strogim ugovorima. Privatizacija sistema je počela 2006. a završena je 2008. godine, kada je uspostavljeno liberalizovano tržište. Australija je sprovela privatizaciju energetskog sektora od 1996. godine. Do tada je država bila vlasnik postrojenja i organizator prenosa električne energije. Danas su američke i britanske energetske kompanije najmoćnije na australijskom tržištu kilovat-časova. Stvorena je nacionalna elektroberza koja pokriva provincije Kvinslend, Novi Južni Vels, Viktoriju, Južnu Australiju, tzv. kapitalne teritorije, kao i Tasmaniju (priključena 2005. godine preko podvodnog kabla), Zapadnu Australiju i severne teritorije. Cena kilovat-časa (11,8 centi) slobodno je formirana i u poređenju sa svetom jeftiniji je u proseku od zapadne Evrope, ali i skuplji nego u dobrom delu Azije. U Brazilu je gazdovanje elektroenergetskim sistemom potpuno privatizovano, osim državne kompanije „Elektrobras“ koja se bavi distribucijom i uvozom struje. U obližnjoj Argentini privatizacija je počela 1992. godine. Vladina agencija koja vodi računa o pravilima igre u energetici je Entre Regulador, a tržište prati „Cammesa“. To je neprofitna organizacija, nastala od proizvođača, distributera, korisnika i zakupaca električne energije. Privatizovano je preko 30 energetskih kompanija. Strancima su date koncesije na 30 godina za upravljanje hidrokapacitetima i termokapacitetima. U Južnoj Africi je kontrola elektroenergetskog sistema podeljena između države i privatnih kompanija. ESCOM je najveća javna kompanija i spada među 12 najvećih u svetu. Osnovana je 1922. godine i pod direktnim je uticajem države i vlade u Pretoriji. Reč je o kompaniji koja je najveći proizvođač i distributer struje u Africi i ima najveću flotu termoelektrana na svetu. Cene struje su prilično regresirane zbog ogromnog broja nezaposlenih i sirotinje van velikih gradova. Za proizvodnju i distribuciju električne energije u Egiptu je odgovorna EEA (Egipatska energetska uprava) koja je pod direktom kontrolom Ministarstva energetike. Sistemom upravlja sedam distribucija. Zajedno sa Libijom, Tunisom, Alžirom i Marokom, Egipat je povezan sa Španijom preko projekta „Sea Power Pool“. U interkonekciji je sa Libijom, Tunisom, Jordanom, Sirijom i Turskom. |
VESTI SRBIJA BALKAN Sajt EE postoji od 2006. godine, sa namerom da se sve informacije iz elektroenergetike, nadju na jednom mestu. Povezane vesti SVET :
7 Maj 2026 novaekonomija |
