 ELEKTROENERGETIKA |
VESTI FIRME |
BAZA EE EE BLOG |
DOGAĐAJI FAKULTETI |
KNJIGE ČASOPISI |
POSLOVI LINKOVI |
SISTEMI ISTORIJAT |
  
|  |
 |
 |
| VESTI SRBIJA
< PRETHODNA
SLEDEĆA >
21 Apr 2024 - danas Kako smo uvezli energiju za džabe? 21 Apr 2024 - politika Jeftinija električna energija za privredu od 1. maja 15 Apr 2024 - politika Nuklearna energija kao opcija koja može da promeni lice Srbije 15 Apr 2024 - danas Investitorima u obnovljive izvore energije država otežava posao ili uvodi fer plej na tržištu? 15 Apr 2024 - euronews Struja neće poskupeti za domaćinstva, ali koliko će biti jeftinija za privredu? 15 Apr 2024 - politika Potreban nam je novi bazni izvor energije 14 Apr 2024 - rtv Za građane na severu Kosovu i Metohiji najniža cena struje
< PRETHODNA EEEEEE
SLEDEĆA >
Prikaz 8 do 14 od ukupno 4929 vesti Srbija 
|
8 Apr 2024 - euronews,politika,ne - Kada bi Srbija mogla da dobije prvu elektranu? Po završetku prvog nuklearnog samita u Briselu predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović govorili su o potencijalnoj izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji. Prošlo je skoro četrdeset godina od nuklearne katastrofe u Černobilju, a stručna javnost u značajno manjoj meri postavlja pitanje da li nam je uopšte potrebna nuklearka, već ko bi je gradio, da li je bolje da se opredelimo sa modularne ili tradicionalne reaktore i koliko vremena nam je potrebno da obučimo stručnjake. Da Srbija razmatra uvođenje većeg broja malih modularnih reaktora za upotrebu nuklearne energije, najavio je predsednik Vučić nakon samita u Briselu, koji su organizovale Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Kraljevina Belgija. Ipak, predsednik je naglasio da se radi o skupim projektima, i da je Srbija zainteresovana za izgradnju "bar četiri mala modularna reaktora, što je investicija od oko 7,5 do osam milijardi evra", za šta je, kako kaže, potrebna podrška vodećih država EU. A osim para, Vučić je naglasio da nam nedostaju i stručnjaci. Da nemamo adekvatan kadar, saglasna je ministarka Đedović Handanović koja je napomenula da izgradnja takvog postrojenja nije "kratkoročan projekat", te kada bismo sada počeli da radimo na tome, nuklearna energija bi bila dostupna u Srbiji najranije 2039. godine. "Svakako ćemo pričati sa nosiocima tehnologija jer zavisite od te tehnologije u kojoj meri i na koji način mogu da nam pomognu da dođemo do neophodnog finansiranja. Ali moramo da obezbedimo kadar u našoj zemlji, to je najbitnije“, izjavila je tom prilikom ministarka energetike. Slovenija i Hrvatska ukinule Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana, Srbija još uvek nije Da bismo uopšte govorili o izgradnji nuklearnih postrojenja, neophodno je da postoje zakonski preduslovi za to jer je u Srbiji i dalje na snazi Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana iz 1989. godine koji je donet tri godine nakon katastrofe u Černobilju. Zakon je izglasala Skupština Jugoslavije, a raspadom bivše države, ova odredba je ukinuta u susednoj Sloveniji i Hrvatskoj. Ipak, u Srbiji i dalje važi moratorijum na izgradnju ovih objekata, a nakon samita u Briselu, Vučić je govorio o mogućoj promeni zakonskih okvira, ali je rekao i da smo otvoreni za saradnju sa svima - od Belgijanaca i Francuza do Rusa i Amerikanaca. "Moraćemo da menjamo zakone i da krenemo pre svega za male modularne reaktore, ali i da razmišljamo o tradicionalnim nuklearkama koje su najbolji izvor energije", poručio je iz Brisela Vučić. Slavko Dimović sa Instituta Vinča kaže za Euronews Srbija da ne bi trebalo dovoditi pregovore i razmišljanje o ukidanju moratorijuma sa složenom geopolitičkom situacijom nakon sukoba u Ukrajini, jer do toga bi došlo i da nije bilo sukoba, s obzirom na to da je struje sve manje, a potrebe su sve veće. "Stanovništvo sveta je konačno postalo svesno da klimatske promene, koje su zapravo posledica emitovanja ugljen-dioksida u atmosferu, efekta staklene bašte i da su najveći zagađivači termoelektrane, osnovno fosilna goriva. Napuštanjem fosilnih goriva traži se alternativa. Vmamo dva pravca razmišljanja - jedan je nedostatak električne struje, a drugo je kako da spasimo planetu", objašnjava Dimović. Ko bi i gde gradio nuklearnu elektranu u Srbiji? Ukoliko bi se, po ukidanju moratorijuma, odlučili za izgradnju prve nuklearne elektrane u našoj zemlji, postavlja se pitanje ko bi bio izvođač, a BBC na srpkom podseća da ovo nije prvi put da Vučić govori o potencijalnim elektranama u Srbiji, te da je o tome pre tri godine razgovarao i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. A 2019. godine, prilikom posete Putina Srbiji, dve zemlje su potpisale 21 sporazum, od kojih su se dva odnosila na oblast nuklearne energije. Stručnjak za energetiku Miloš Zdravković kaže za Euronews Srbija da postoji "klub zemalja" koje su sposobne da izgrade nuklearnu elektranu, navodeći da u tom poslu prednjače ruski Rosatom koja je najveća firma za nuklearni inženjering, ali i preteča svih firmi "Westinghouse" iz SAD. "Poznati snabdevači su Francuzi, Belgijnaci, nekada je to bila i nemačka kompanija Simens, kada je reč o proizvodnji, ali pitanje je da li danas to može. Svakako među onima kojisu sposobni da proizvedu nuklearni reaktor su kineske, ali i koreanske i japankse firme", nabraja Zdravković. On naglašava da za takav poduhvat nisu potrebni nikakvi naši stručnjaci, već da kompletan posao obavljaju navedene kompanije, po sistemu "ključ u ruke". Energetičar pojašnjava da je nuklearna elektrana po svojoj prirodi termoelektrana, što znači da je za njen rad neophodna velika količina vode. "To znači da bi se ona gradila na nekoj velikoj reci, verovatno na Savi ili Dunavu, eventualno Velikoj Moravi", navodi on. S druge stane, Dimović kaže da odluka s kim ćemo graditi nuklearku zavisi od toga koji ponuđač pruži povoljnije kreditne uslove uz druge pogodnosti saradnje. "Možda je lakše početi od regionalne saradnje i kupovine akcija neke od postojećih nuklearnih elektrana kao što je, recimo, elektrana Pakš u Mađarskoj. To bi rešilo pitanje za jedan određen vremenski period koji bi se iskoristio za obuku i revitalizaciju postojećih kadrova", navodi Dimović. Kako do kadrova? Osim finansija, i predsednik i ministarka su naglasili da nam nedostaju kadrovi, tačnije da ih gotovo uopšte nemamo. Sa time su saglasni i sagovornici Euronews Srbija. Predsednik Naučnog odbora Društva termičara Srbije Miodrag Mesarović, kaže za Euronews Srbija da je upravo zbog moratorijuma koji je na snazi gotovo pola veka - naša zemlja je zakasnila sa pripremom kadrova, jer je zabrana smetala mladima da u većoj meri upisuju studije koje su usmerene na ovu oblast. Posebno naglašava da je važno da se ova oblast oživi na našim univerzitetima kako bismo imali domaće kadrove. "Ovdašnja školovanja su u stvari svedena na nekoliko kurseva na Mašinskom fakultetu i na ETF-u, to nije dovoljno. Mi smo imali ozbiljan program inženjerskog obrazovanja na ETF-u, samo za nuklearnu energetiku. Oni su nas posle toga probrali, pa su nas slali u inostranstvo da praktično sve to usavršimo praktičnim radom, da se na nekim način specijalizujemo i mi smo pomogli da se Krško napravi", ističe naš sagovornik. Iako je ministarka energetike naglasila da pre 2040. nije moguće da imamo nuklearnu energiju u Srbiji, Zdravković objašnjava da je za takav poduhvat potrebno značajno manje vremena, navodeći primer Belorusije u kojoj je kompanija "Rosatom" nedavno izgradila elektranu za svega osam godina. U tom smislu, stručnjak za energetiku naglašava da bismo za to vreme mogli da iškolujemo neophodan kadar. "U vreme koje je potrebno da se izgradi nuklearka, mi bismo mogli da iškolujemo mašinske elektroinženjere. Potrebno je poslati jednog inženjera na dve godine prakse u bilo koju nukelarku u okruženju ili bilo gde u svetu i oni bi nakon toga bili osposobljeni za rad u elektrani", pojašnjava Zdravković. U prilog tezi o brzini izgradnje nukelarke, Zdravković podseća da je nuklearna elektrana u Krškom započeta sa gradnjom 1975, a šest godina kasnije je bila na mreži, te da je već 1983. bila u komercijalnoj upotrebi. Da je kadrovski problem brzo rešiv, saglasan je i Dimović koji naglašava da se ne radi o problemu koji se rešava decenijama, već da je moguće rešiti i za tri godine. "Kada se potpiše ugovori ili neka vrsta predugovora sa nekim ko će graditi elektranu u našoj državi, ta država će biti odgovorna i za obuku kadrova. Pa onda ide međunarodna saradnja, ide regionalna saradnja, ide povratak naših stručnjaka iz inostranstva kojih ima. I ima naravno mladih kadrova koji završavaju studije na Beogradskom univerzitetu, koji nemaju prilike u ovom trenutku da se bave nuklearnom problematikom", objašnjava Dimović. Ipak, Zvezdan Kalmar iz CEKOR-a kaže za naš medij da u Srbiji apsolutno ne postoji baza stručnjaka sposobnih i obrazovanih i dovoljno iskusnih da nadziru te radove. "Dakle, pomisliti da ćemo mi da iznajmimo i da dovedemo kako tehnologije, tako usluge nadzora, projektovanja i dopremanja goriva je prosto nezamislivo", naveo je Kalmar. Tradicionalne ili modularne elektrane? Govoreći o potencijalnim elektranama na našoj teritoriji, Vučić je spomenuo da se razmatra da to budu modularne elektrane. Međutim, naši sagovornici smatraju da bi tradicionalne nuklearke bile bolja opcija. "Modularni reaktori nisu u komercijalnoj upotrebi, ne znam zašto bismo se odlučili na takav potez. Uprkos tome, tradicionalne elektrane takođe imaju veće proizvodne kapacitete", kaže Zdravković. Mesarović je takođe skeptičan kada je ovaj tip elektrane u pitanju. "To su u stvari isti ovi veliki reaktori, samo sa manjim kapacitetom i sa, nažalost, slabim karakteristikama, sa većim investicijama po instalisanom kilovatu i sa dosta skupljim troškovima goriva, naglaša Mesarović. "Bojim se da ne žurimo sa ovim malim modularnim reaktorima jer oni su još uvek nekomercijalno zreli. Obično se računa da neka nova tehnologija treba da sačeka jedno 15 godina da dostigne komercijalnu zrelost kako bi mogli sa sigurnošću da je kupite. Kao što kupujete auto, jer želite proveren model", jasan je naučnik. S druge strane, Dimović se zalaže za izgradnju konvencionalnih, ali i modularnih elektrana u našoj zemlji, navodeći da obe opcije imaju svoje pogodnosti. "Modularni reaktor je jeftiniji. On jeste bezbedniji. On generiše manje nuklearnog otpada. S druge strane, taj proces hlađenja nuklearnog reaktora, koji je glavni da ne bi došlo do nuklearnog akcidenta je znatno smanjen. On može da se izgradi u područjima koja nisu gusto naseljena. Taj aspekt zaštite životne sredine i zdravlja ljudi je intenzivniji. Ali on daje znatno manju količinu instalisane energije. To znači negde pet puta manje od konvencionalnog reaktora. To su sad nezahvalne procene koliko košta i to u zavisnosti od zemlje sa kojom potpišemo ugovor. Ali, on ne može dugoročno da zadovolji energetske potrebe ukoliko se napuste fosilna goriva. Može da bude samo dodatak i verovatno početak, zato što je mnogo lakše instalirati modularni reaktor nego zidati elektranu zapravo sa livade", objašnjava Dimović. Srbija je već okružena nuklearnim elektranama To što Srbija nema nuklearnu elektranu ne znači nužno da je u potpunosti bezbedna. Na svega 240km od Beograda nalazi se nuklearna elektrana Pakš u Mađarskoj sa četiri aktivna reaktora, a u planu izgradnje su još dve. Dva reaktora će izgraditi i susedna Rumunija u sklopu postojeće elektrane Černa Voda. U Bugarskoj više od 30 godina aktivno rade Kozloduj 5 i 6, a pored gašenja prva četiri reaktora početkom 2000-ih, uveliko se najavljuju 7. i 8. pogon. Bugarske vlasti su uspele da sprovedu političke odluke i pronađu sredstva za završetak gradnje 2 davno najavljena nuklearna postrojenja elektrane Belene. Jedina nuklearka u kojoj se nikada nije zabeležio incident od kada postoji je Krško na granici Slovenije sa Hrvatskom. Prema mišljenju Zdravkovića, potpuno je besmisleno govoriti o bezbednosti, jer samo u našem komšiluku, odnosno u okolnim zemljama, postoji nekoliko aktivnih elektrana. "Hrvatska planira da izgradi nuklearku na Dunavu, koja će biti bliža Novom Sad i Beogradu, nego Zagrebu. Oni ne grade na Dunavu zato što nas navodno ne vole, već zato što je potrebna velika količina voda za hlađenje reaktora", objašnjava energetičar, navodeći da bi izgradnja nuklearke Srbiji donela pored ekoloških i energetskih i finansijske benefite. "Samo Krško je u poslednjih 40 godina zaradilo više desetina milijardi evra, a mi smo odustali od proizvodnje nuklearki", ukazuje naš sagovornik. Kalmar smatra da je glavni problem faktor bezbednosti i upravljanja istim, jer kako kaže, za Srbiju najisplativije bilo okrenuti se obnovljivim izvorima energije. "Mali reaktori, smatra se da imaju nešto manju opasnost, međutim, sa tim široko rasprostranjenim klimatskim promenama, kao što su velike suše, vi ćete imati situaciju da ćete morati da gasite nuklearne reaktore. Srbija ima potencijal, to je isključivo hidroenergija kao kičma celog sistema koja će onda da reguliše uz upotrebu solara, vetra koji mora biti izgrađen na održivi način i verovatno postoje potencijali na nekim mestima i za biomasu", navodi Kalmar. S druge strane, Dimović je mišljenja da alternativni izvori mogu da zadovolje enegetske potrebe "amiša i mormona", te da je za prosperitet i razvitak neophodno znatno više energije. "Alternativni izvori energije uz sve povoljne meteorološke parametre i uz ogromne investicije može da zadovolji 30 odsto ukupnih energetskih potreba u državi Srbiji", objašnjava stručnjaka sa Instituta "Vinča", zaklučivši da je za suverenitet jedne zemlje neophodna energetska nezavisnost, a da je ona jedino moguća razvojem nuklearne tehnologije. Nuklearke doprinose energetskoj sigurnosti Da bi imali dovoljno bazne energije i energetsku sigurnost i nakon 2050. godine, treba planirati da 2035. godine počnu pripreme za izgradnju nuklearne elektrane instalirane snage oko 3.000 megavata Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je juče na vanrednoj sednici vlade da će Srbija do 2050. godine trošiti četiri puta više električne energije nego danas i da je jedini način da se taj problem reši – izgradnja nuklearnih elektrana. Vučić je rekao da će to biti jedna od važnih tema o kojoj će razgovarati u Francuskoj na predstojećem susretu sa predsednikom te zemlje Emanuelom Makronom. „Francuska je najveća evropska nuklearna energetska sila. Ona 70 odsto struje dobije iz nuklearne energije. Oni su spaseni što se toga tiče. Želim samo da znate da ćemo mi do 2050. godine četiri puta više električne energije da trošimo nego danas. Mi nikakvu šansu nemamo. Šta god radili, kako god radili, nikakvu šansu nemamo, ukoliko brzo ne krenemo u rešavanje tog problema. A rešavanje tog problema je jedino moguće izgradnjom velikih i malih nuklearki”, rekao je Vučić. Ovim se nastavilo sa aktuelizacijom teme o nuklearnoj energiji u našoj zemlji na čiju gradnju decenijama postoji moratorijum, a sve u cilju da se Srbiji dugoročno obezbedi dovoljno struje, a nuklearne elektrane su, između ostalih, te koje pružaju energetsku sigurnost. Dr Slobodan Ružić, dipl. inž. elektrotehnike, savetnik preduzeća za energetsku efikasnost, inženjering i konsalting „Enerdži sejving grup”, i jedan od bivših pomoćnika ministra energetike kaže za „Politiku” da bi se Srbiji obezbedila bazna energija i energetska sigurnost nakon 2050. godine, treba planirati da 2035. godine počnu pripreme za izgradnju nuklearne elektrane instalirane snage oko 3.000 megavata. Zbog mogućnosti postepene zamene poslednjih termo-agregata koji će tada još biti u pogonu, bilo bi dobro da ta nuklearna elektrana ima šest reaktora. svaki snage od 500 megavata. Na taj način bi bila obezbeđena bazna energija u elektroenergetskom sistemu Srbije i nakon 2050. godine. Trebalo bi planirati da prva dva od ovih šest agregata uđu u pogon do kraja 2050. godine, sledeća dva 2055. godine, a poslednja dva 2060. Sa istom dinamikom treba planirati i izlazak iz pogona preostalih termo agregata – TENT B1 i B2 do kraja 2051. godine, termoelektrana „Kostolac B1 i B2” do kraja 2056. godine i na kraju „Kostolac B3” (koji ove godine treba konačno da bude pušten u pogon) i TENT B3 (koji sada ne postoji, ali koji nam je preko potreban i koji treba što pre izgraditi) do kraja 2061. godine. – Time bi naša energetska tranzicija bila završena, manje-više u skladu sa evropskim zelenim dogovorom, a uz prethodnu izgradnju oko 2.200 megavata u vetroelektranama, 2.000 u solarnim elektranama i 1.000 u reverzibilnim hidroelektranama sa energetskom zapreminom akumulacionih bazena od 550 gigavat-sati naša energetska bezbednost bila bi osigurana sve do kraja ovog veka – ističe Ružić. Problemi se, dodaje, u energetskom sektoru ne rešavaju danas za sutra. – Ovde treba naglasiti da je polemika koja se sada vodi o vrsti nuklearnih reaktora izlišna. Istina je da je tehnologija malih modularnih nuklearnih reaktora još uvek nova i nedovoljno potvrđena u praksi. Istina je i da energetsku sigurnost sopstvene zemlje ne treba stavljati na kocku brzopletim odlukama o korišćenju tehnologija koje još nisu komercijalno potvrđene, tim pre što se u slučaju nuklearnih elektrana radi i o ekološkoj sigurnosti i opštoj bezbednosti stanovništva. Pouke Černobilja i Fukušime ne smeju se smetnuti sa uma. Međutim, ni odluku o izgradnji nuklearne elektrane, a kamoli o vrsti reaktora, Srbija ne treba da donese odmah zato što je razumno uzeti u obzir da u narednih 10–15 godina može doći do nekih velikih tehnoloških skokova – zaključuje dr Ružić. Uvesti nuklearnu energetiku na fakultete Ono što treba odmah da uradimo jeste ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana i uvođenje nuklearne energetike u fakultetsku nastavu. Ako nakon tri i po decenije pauze više nemamo profesore koji ovu naučnotehničku oblast mogu kompetentno da predaju, treba ih dovesti iz Francuske, Rusije, Amerike ili sa bilo kog drugog kraja sveta. EPS treba da ponudi stipendije studentima koji odaberu nuklearnu energetiku kao jedan od predmeta na fakultetu. Na taj način bismo otklonili vrlo negativne posledice svojevremenog izbacivanja nuklearne energetike iz nastave i spremno bismo dočekali trenutak kada se odluka bude morala doneti. Ako bude neophodno graditi nuklearne elektrane, što je u ovom trenutku najverovatnije, Srbija bi imala energetičare koji mogu kompetentno da procene da li je bolje koristiti male modularne nuklearne reaktore ili treba graditi manji broj klasičnih nuklearnih reaktora velikih snaga, ističe naš sagovornik. Za nuklearne elektrane u Srbiji neophodna Strategija razvoja energetike Opredeljivanje za ulazak u nuklearni program pojedinalna je odluka svake države, a pod okriljem Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) jasno su definisani mehanizmi za pomoć svakoj državi članici, u vidu smernica, preporuka, nadgledanja i revizije, rekla je za Biznis.rs Koviljka Stanković, vanredna profesorka Elekrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednica Srpskog nuklearnog društva. Tema izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji nedavno je aktuelizovana nakon što je predsednik Aleksandar Vučić izjavio da su nam potrebna „najmanje četiri mala modularna nuklearna reaktora“, jer će Srbija do 2050. godine imati četiri puta veću potrošnju struje nego sada. On je rekao da „Srbija nema ni znanja, ni para za klasične nuklearke koje koštaju između 11 i 13 milijardi evra“. Vučić je takođe naveo da će biti ukinut „moratorijum“ na gradnju nuklearnih elektrana. U Beogradu je prošle nedelje održana stručna konferencija u organizaciji portala Energije Balkana „Kako sprovesti održivu tranziciju u elektroenergetskom sektoru Zapadnog Balkana?“ u saradnji sa Elektroprivredom Srbije (EPS), pod pokroviteljstvom Elektromreže Srbije (EMS) i Ministarstva rudarstva i energetike. „U energetici je bitno da dobro i na vreme planiramo, i zato na vreme razmišljamo o nuklearnoj energiji“, rekla je tom prilikom ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović. Profesorka Stanković u razgovoru za Biznis.rs je objasnila šta je logičan sled događaja u slučaju Srbije. „Najpre ukidanje Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, a zatim razmatranje da li je nuklearna energija, kao bazni izvor energije, potrebna u našem energetskom miksu, prema projektovanoj potrošnji električne energije i emisiji štetnih gasova u životnu sredinu, u narednom periodu od 10 do 30 godina. Nakon tog razmatranja, odluka koja se donese mora da bude sastavni deo Strategije razvoja energetike za naredni period“, navela je Koviljka Stanković. Prema njenim rečima, u slučaju kada se država u svojoj Strategiji odluči za primenu nuklearne energije, počinje pripremna faza koja traje nekoliko godina i u ovoj fazi se razvija regulatorni okvir za nuklearnu energetiku, planiraju se potrebni kadrovi i počinje njihovo obrazovanje, izvode se istražni radovi u vezi sa izborom potencijalnih lokacija, priprema se prenosna mreža u elektroenergetskom sistemu i mnogi drugi segmenti u privredi. „Po završetku ove faze počinje izbor tehnologije i nuklearnog gorivnog ciklusa, a kada se ona završi, tek tada počinje gradnja nuklearnog postrojenja. Za sve ove radnje, koje prethode priključenju postrojenja u elektroenergetski sistem, po dosadašnjem međunarodnom iskustvu potrebno je deset do 15 godina“, kazala je ona. U srpskom energetskom miksu, iz termo elektrana na ugalj dobija se oko 70 procenata električne energije, iz hidroelektrana nešto malo manje od 30 odsto, a ostatak iz solarnih i vetroelektrana, piše portal. Na putu dekarbonizacije energetskog sektora, u okviru zelene agende za zapadni Balkan, zatim i hijerarhijski više evropske regulative, kao i u okviru međunarodnog Pariskog sporazuma iz 2015. godine, Srbija ima obavezu da do 2050. godine smanji emisiju štetnih gasova u životnu sredinu za 80 do 90 odsto u odnosu na 1990. godinu. „Srbija treba da smanji udeo iz termoelektrana, ali ne sve na račun obnovljivih izvora energije koji su promenljivi, sezonski izvori energije. Potrebno je odabrati drugi bazni izvor energije, koji proizvodi električnu energiju non-stop. Sada, pa i u narednom periodu od tridesetak godina, na raspolaganju su nam elektrane na gas i nuklearne elektrane, kao zamena za termoelektrane“, istakla je profesorka Stanković. Evropska unija će, po trenutnom planu, od 2026. godine uvesti obavezne takse na ugljen-dioksid (CO2), tako da će električna energija proizvedena iz izvora sa visokom emisijom ugljen-dioksida u atmosferu, kao što su termoelektrane, koštati mnogo više od one proizvedene u izvorima sa malom emisijom štetnih gasova. „Kada dođemo do faze izbora tehnologije i nuklearnog gorivnog ciklusa, tada treba imati odluku o tome da li ćemo graditi tradicionalnu nuklearnu elektranu, instalisane snage oko 1.000 MW(e) ili ćemo se opredeliti za nekoliko jedinica malih modularnih reaktora, koji će u zbiru dati sličnu vrednost instalisane snage. Ove odluke su u suštini investicione“, rekla je Stanković. Primera radi, nuklearna elektrana Krško poseduje 600 MW(e) i troši oko jedan kubni metar goriva za godinu dana. Kada je reč o zabrinutosti za bezbednost u slučaju izgradnje nuklearne elektrane, Stanković je ocenila da je strah neopravdan jer nuklearke u našem okruženju imaju Bugarska, Rumunija, Mađarska i Slovenija (koju deli sa Hrvatskom), a radioaktivnost ne poznaje državne granice. „Evropa ima najveći broj nuklearnih elektrana po glavi stanovnika. Nas u tom pogledu ne štiti činjenica da nemamo nuklearnu elektranu u Srbiji. Drugi strahovi dolaze sa pričom o nuklearnom otpadu, ali i oni su neopravdani“, rekla je Stanković za Biznis.rs i dodala da ugovori sa dobavljačima nuklearnog goriva predviđaju repatrijaciju potrošenog goriva, odnosno njegovo vraćanje u zemlju porekla. |
VESTI BALKAN SVET Sajt EE postoji od 2006. godine, sa namerom da se sve informacije iz elektroenergetike, nadju na jednom mestu. Povezani vesti SRBIJA :
24 Apr 2024 novaekonomija |
