Djordje Stanojevic

Prva hidroelektrana u Srbiji je bila puštena 1900. godine i to sa Teslinim sistemom višefaznih struja, elektrocentrala „Pod gradom“ u Užicu na Đetinji. Zaustavljena 1970, pa ponovo pokrenuta 2000. i radi i danas.

Druga hidrocentrala je puštena na rečici Vučjanka u blizini Leskovca 1903. godine. Radi i danas. Za ove dve i još mnoge hidrocentrale sagrađene pre Prvog svetskog rata u Srbiji zaslužan je Đorđe Stanojević.

Đorđe M. Stanojević (Negotin, 7. april 1858 — Pariz, 24. decembar 1921) je bio srpski fizičar, profesor Velike škole, profesor i rektor Beogradskog univerziteta. Zaslužan je za uvođenje prvog električnog osvetljenja i izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji.

Rođen je 7. aprila 1858. godine u Negotinu, gde je završio četiri razreda osnovne škole i četvororazrednu nižu gimnaziju. Više razrede gimnazije završio je u Beogradu, zatim je 1877. upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tih godina je, još kao visokoškolac, pisao svoje prve stručne radove. Godine 1881. diplomirao je na Velikoj školi u Beogradu i profesor Kosta Alković ga je zadržao kao asistenta pripravnika na Katedri za fiziku. Iste godine boravio je u Parizu na prvoj međunarodnoj izložbi o elektricitetu. Na položaju asistenta je ostao do 1883. godine kada je položio profesorski ispit iz fizike, mehanike i astronomije. Iste godine je postavljen za profesora fizike u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Tokom više desetleća rada, pored pitanja elektriciteta i njegove upotrebne vrednosti, bavio se i istraživanjima iz oblasti fizike, mehanike, astronomije, kao i novim tehničkim pronalascima: fotografijom u boji, rashladnim uređajima i drugim oblastima. U periodu od 1883. do 1887. godine bio je, kao pitomac Ministarstva vojnog, na studijama i radu u najpoznatijim astronomskim i meteorološkim opservatorijama Evrope (Potsdam, Hamburg, Medon, Grinič, Kju, Pulkovo). Zbog svojih rezultata dobio je poziv od strane Pariske opservatorije da učestvuje u naučno-istraživačkoj ekspediciji radi proučavanja Sunca i to u Petrovsku gde je učestvovao u proučavanju potpunog pomračenja Sunca, a dve godine kasnije i u drugoj naučno-istraživačkoj ekspediciji radi proučavanja Sunca i termičkog spektra u Sahari. Za to vremene, i nešto kasnije, objavio je nekoliko naučnih radova iz astrofizike u izdanjima Pariske akademije nauka. To su prvi naučni radovi iz astronomije uopšte kod Srba.[1]

Često je boravio u evropskim gradovima gde je učestvovao na skupovima i izložbama iz raznih oblasti nauke i tehnike, prikupljao znanja i iskustva koja je, odmah potom, pokušavao preneti u svoju zemlju. Zaslužan je za uvođenje prvog električnog osvetljenja u Beograd i tadašnju Srbiju, krajem osamdesetih godina 19. veka, umesto do tada preovlađujućeg gasnog osvetljenja. To je Beograd uvelo među prve prestonice Evrope sa potpuno električnim osvetljenjem.

Bista Đorđa Stanojevića ispred zgrade beogradske elektrodistribucije u Masarikovoj ulici

Godine 1887. postao je redovni profesor fizike i mehanike na Vojnoj akademiji, a 1893. je postao redovni profesor eksperimentalne fizike na Velikoj školi u Beogradu. Sredinom prvog desetleća dvadesetog veka je postao redovni profesor Univerziteta u Beogradu, a 1909. godine i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. Školske 1913/1914. godine postavljen je na mesto rektora Beogradskog univerziteta, i na tom mestu ostao sve do 1919. godine. Bio je prijatelj i poštovalac dela Nikole Tesle, napisao je knjigu „Nikola Tesla i njegova otkrića“, Beograd, 1894. godine.

Više godina je radio na izučavanju mogućnosti izgradnje električnih centrala u Srbiji, a naročito mogućnosti korišćenja vodnih tokova u tu svrhu, proučavao je hidroenergetske potencijale reka u Srbiji. Zaslužan je za izgradnju prvih hidroelektrana u Srbiji: Užice na Đetinji, Vučje na Vučjanci, Niš na Nišavi, Veliko Gradište na Peku, Vlasotince na Vlasini, Ivanjica na Moravici i Zaječar na Timoku. Konstruisao je i Beogradsku termocentralu, a zaslužan je i za prvo demonstriranje radija 1908. godine u Beogradu.

U svojim predavanjima na Fizičkom institutu Velike škole, juna 1901. godine, Stanojević je zaključio da „...Vodopad koji najviše snage u sebi ima, bez sumnje je vodopad Vučjanskog potoka blizu sela Vučja“, oko 17 kilometara daleko od Leskovca. Na tom mestu, voda pada u nekoliko skokova, koji nisu daleko jedan od drugoga i nose razne nazive kao: Dev Kazan, Đokin Vir, itd., sa visine veće od 100 metara. Količina vode iznosi pri maloj vodi oko pola kubnog metra, te i snaga koju taj vodopad može da dâ, izneće oko 500 parnih konja. Po želji nekoliko uglednih građana Leskovca, prostudirao sam pitanje o dovodu te snage u Leskovac i našao da bi se ono na srazmerno lak način moglo izvesti. Za prvo postrojenje imalo bi se uzeti 500 parnih konja podeljeno na dve turbine i dinamo mašine od po 150 konja. Na taj način bi, prema potrebi, radila samo jedna turbina, ili obe, a u izvesnim slučajevima služile bi jedna drugoj za rezervu.“

Umro je 24. decembra 1921. godine u Parizu.

Elektroprivreda Srbije povodom svog dana, 6. oktobra, dodeljuje priznanje „Đorđe Stanojević“ za doprinos u razvoju srpske elektroprivrede