Razvoj sistema za prenos električne energije u Srbiji

Dalekovodna mreža bila je 1958. godine duga 1.815,5 kilometara, a instalisana snaga bila je 286,5 MVA. Danas je instalisana snaga u našem prenosnom sistemu veća od 17 hiljada megavoltampera, a dužina visokonaponske prenosne mreže dulja je od devet hiljada i 800 kilometara. Elektromreža Srbije je respektabilan i važan sistem ne samo u regionalnim, već i u evropskim razmerama

Početkom 1958. godine zakonom je u našoj zemlji prenos električne energije definisan kao posebna elektroprivredna delatnost determinisane tehnologije, tehničke opremljenosti i jasno određenih faktora reprodukcije.

Rešenjem Izvršnog veća Narodne Republike Srbije br. 379, od 28. juna 1958. godine, osnovano je preduzeće za prenos električne energije, koje je delovalo na teritoriji cele Republike. Njegovo osnivanje upisano je u Registar privrednih organizacija u Okružnom privrednom sudu u Beogradu 11. jula 1958. godine pod registarskim brojem Fi 1364/58. Odobrenje o konstituisanju doneo je Narodni odbor Opštine Stari grad 26. jula 1958. pod registarskim brojem 18959/1. Inženjer Petar Dimić imenovan je za prvog direktora Preduzeća.

Pojavom prvih proizvodnih kapaciteta javlja se i prenos električne energije u tehničkom smislu. Međutim, u sistemskom smislu prenos se kod nas koncipira i formira tek posle Drugog svetskog rata sa izgradnjom električnih centrala većih instalisanih snaga i porastom zahteva za električnom energijom kao neophodnim preduslovom intenzivne industrijalizacije naše zemlje.

Stručnjaci okupljeni pri Ministarstvu industrije kreirali su u 1947. i 1948. godini prvi, petogodiš nji, i dugoročni, do 1960, plan razvoja elektroprivrede zasnovan na jedinstvenim tehničkim kriterijumima i rešenjima. Na toj osnovi počela je planska izgradnja visokonaponskih dalekovoda i transformatorskih stanica.

U skladu s tadašnjim potrebama usvojen je naponski nivo od 110 kV za prenosnu mrežu, urađen koncept tipske trafostanice 110/35 kV, definisani tehnički parametri dalekovoda, itd.

U 1952. godini prvi put je stavljen pod napon 110 kV dalekovod od TE Kostolac do trafostanice 110/35 kV Majur kod Jagodine, a nekoliko meseci kasnije puštena je u pogon druga trafostanica 110 kV u Konarevu kod Kraljeva. Naredne godine puštene su u pogon dve trafostanice i 195 kilometra dalekovoda 110 kV. Grade se prve veće hidroelektrane. Uspostavlja se i paralelan rad više, u to vreme, velikih elektrana. To je zahtevalo nova pravila za eksploataciju, održavanje i upravljanje pa se može smatrati da je tada nastalo jezgro elektroenergetskog sistema Srbije.

Grade se prve termoelektrane u Kostolcu, Vreocima i Obiliću. Razvoj elektroprenosnih objekata odvijao se u sklopu postojećih elektroprivrednih preduzeća za proizvodnju i distribuciju električne energije. Intenzivna izgradnja tih objekata i njihova uloga u formiranju budućeg elektroenergetskog sistema brzo su prevaziš li organizacione mogućnosti pomenutih preduzeća. Raste elektroenergetski sistem kao zbir regionalnih sistema koji nisu međusobno povezani i kojim se ne može jedinstveno upravljati.

Te okolnosti uslovile su potrebu za formiranjem posebnog preduzeća koje bi se bavilo izgradnjom, eksploatacijom i održavanjem elektroprenosne mreže. U stručnim elektroprivrednim krugovima iskristalisalo se shvatanje da se ti proizvodni centri i regionalni sistemi mogu povezati u jedinstven sistem ako se formira specijalizovano preduzeće za prenos električne energije, koje će objedinjavati delatnost prenosa na celom području Srbije i jedinstveno koncipirati razvoj prenosne mreže u elektroenergetskom sistemu Republike i tako je nastao Elektroistok.

Dalekovodna mreža bila je 1958. godine duga 1.815,5 kilometara, a instalisana snaga bila je 286,5 MVA.

U višeslojnom procesu izgradnje, razvoja i modernizacije prenosne mreže u celoj zemlji, gotovo sva tehnička dostignuća i inovacije iz prenosne delatnosti imaju začetak u Elektroistoku. Tako je prvi prenos električne energije na naponu 220 kV ostvaren kod nas već 1960. a samo deset godina kasnije osvojen je i najviši prenosni napon 400 kV. Rad na sve višim naponima i sve složenijim uslovima pogona zahtevao je drugu opremu i nove tehnologije u transformatorskoj i prekidačkoj tehnici, kao i relejnoj zaštiti. Izgradnja sopstvenog sistema veza, uvođenje daljinskog upravljanja i komandovanja u trafostanicama, zatim tehničkog informacionog sistema povećava sigurnost prenosa električne energije i celog procesa rada u Elektroistoku.

Nekoliko prvih godina rada i razvoja Elektroistoka obeležila je, dakle, intenzivna izgradnja prenosne mreže 110 kV, koja je celu teritoriju Srbije ubrzo objedinila u jedinstven elektroenergetski sistem spajajući dotad izolovane lokalne mreže uz znatno povećanje kvaliteta i sigurnosti napajanja krajnjih potrošača. Dinamika i veličina rasta te mreže brzina i veličina rada naših bivših i nekih sadašnjih kolega, bili su impozantni s obzirom na ondašnje uslove.

Građenje 220 kV mreže bez domaćeg iskustva

U daljnjem razvoju, a u skladu s postavljenim ciljevima, u Elektroprivrednoj zajednici Srbije usvojena je koncepcija i počela je izgradnja prvih objekata superponirane mreže napona 220 kV.

Bez domaćeg iskustva s naponom 220 kV, ali korišćenjem stručnog znanja iz dotadašnjeg rada, iz literature, “snimanjem” rešenja u inostranstvu, uz posebne napore nosilaca postavke razvoja, projektanata, izvođača radova, nadzornih organa i domaćih i stranih isporučilaca opreme, samo dve godine posle osnivanja naše firme - 1960, prvi put u ondašnjoj Jugoslaviji, ostvaren je prenos električne energije na naponu 220 kV između HE Bistrica i Beograda, pri čemu smo savladali udaljenost od 200 kilometara.

Te godine ostvarili smo i prvu međunarodnu vezu na naponu 110 kV između elektroenergetskih sistema Srbije i Mađarske, a godinu kasnije i Bugarske. Uspeh u uvođenju napona 220 kV u prenosnu mrežu rezultat je zajedničkog rada stručnjaka Elektroprivredne zajednice Srbije i Elektroistoka, međutim, ne zaboravljamo značajan doprinos instituta, projektanata, izvođača radova i drugih koji su učestvovali u tim ostvarenjima, kao što su stručnjaci ondašnje “Elektrosrbije”, koja je preteča “Minel - elektrogradnje”, “Minel – elektroopreme i postrojenja”, “Minel - transformatora” i “Minel - projektinženjeringa”. Njihov udeo u izgradnji mreže 220 kV bio je zaistaveliki.

Porast potrošnje električne energije u šezdesetim godinama zahteva povećanje izgradnje novih objekata. Počinje intenzivnije korišćenje elektroenergetskih potencijala u Drinskom slivu i ugljenih basena na Kosovu i Kolubari.

Shodno tome, te godine karakteriše daljnja izgradnja prenosne mreže 110 kV po celoj Srbiji i mreže 220 kV, kojom se, tada veliki, elektroenergetski izvori na Drini povezuju s najznačajnijim konzumnim područjima - Beogradom, centralnom Srbijom i Vojvodinom.

Narasle potrebe za električnom energijom prevazilaze organizacione mogućnosti koje su postavljene 1958. godine. Novim zakonom o elektroprivredi iz 1965. ukida se Elektroprivredna zajednica Srbije i formira Združeno elektroprivredno preduzeće Srbije (ZEPS), kojem je zadatak jedinstveno unapređenje i razvoj proizvodnje i prenosa. I mi smo dobili nove poslove, nove zadatke, gradili dalekovode i trafostanice, poboljšavali pogonsku spremnost i smanjivali gubitke u prenosnoj mreži.

Uvođenje 400-kilovoltnog napona

Međutim, sprema se novi poduhvat. Počinju pripreme za izgradnju giganta srpske elektroprivrede, Hidroelektrane Đerdap. U saradnji s rumunskom elektroprivredom gradi se najveća HE u Evropi. Srbija nema dovoljno električne energije pa je nabavlja iz susednih republika. Ali, kad bude puštena u rad HE Đerdap, Srbija će podmiriti svoje potrebe i postaće izvoznik struje. Poslenike srpske elektroprivrede okupiralo je pitanje kako tu električnu energiju preneti do potrošačkih područja i drugih elektroenergetskih sistema. Prenosna mreža napona 220 kV je u punom razvoju. To je najviši napon na kome se prenosi električna energija u zemlji. Mrežom tog napona povezani smo i sa inostranstvom (Italija, Austrija). Preliminarne studije kažu da je za prenos električne energije iz Đerdapa do Beograda i Niša potrebno izgraditi šest dalekovoda napona 220 kV.

Zbog toga je doneta odluka da se pređe na viši – 400-kilovoltni, naponski nivo. Ponovo smo pioniri u prenosnoj delatnosti u zemlji. U prenos električne energije uvodi se napon 400 kV. Studije, projekti i izvođenje radova opet su delo domaćih firmi uz korišćenje strane opreme koja se još nije proizvodila kod nas. Baš na tom poslu svoja znanja potvrdili su stručnjaci Instituta “Nikola Tesla”, “Energoprojekta” i “Minela”. Godine 1970, za svega 14 meseci, završen je prvi dalekovod tog napona Đerdap - Beograd, samo deset godina posle izgradnje prvog objekta 220 kV. Grade se velike termoelektarene u Obrenovcu i Obiliću i novi dalekovodi.

Prenosnom mrežom 400 kV povezuju se veliki gradovi – potrošački centri, Beograd, Niš, Kragujevac, Novi Sad i proizvodni centri Obrenovac, Obilić, a već je povezano Kladovo.

Uz prvi dalekovod 400 kV, izgrađena je i puštena u pogon prva trafostanica 400/220 kV. Dakle, pred nama su, uoči gradnje Đerdapa, bili zadaci da projektujemo 400 kV postrojenja, zatim da ih izgradimo i konačno da počnemo da ih eksploatišemo i održavamo. Nismo imali iskustva u tim zadacima. Određena znanja skupili smo iz inostrane prakse i iz literature. Međutim, rezultati su bili tako dobri da su prva Elektroistokova pozitivna iskustva u izgradnji i eksploataciji 400 kV mreže utrla put i izgradnji elektroenergetskog “400 kV prstena - Nikola Tesla”, koji je, kad je izgrađen, povezivao celokupnu teritoriju prethodne Jugoslavije i susedne elektroenergetske sisteme.

Realizacija tog prstena maksimalno je povećala sigurnost rada, mogućnosti razmene električne energije i eventualne havarijske ispomoći. Jer, prenosna mreža je grandiozan sistem koji ne poznaje stajanje, prekide, već se u svakom trenutku odvija tihi, izuzetno složeni proces preuzimanja energije od proizvodnih postrojenja i prenošenja do kupaca, kao i razmena sa susednim elektroenergetskim sistemima.

Svakog momenta mrežom protiče ogromna količina električne energije a to zahteva vrhunsku stručnost ljudi. Izgradnja 400 kV mreže predstavlja krunu razvoja tog sistema.

Izgradnja 400-kilovoltne mreže predstavljala je primenu najsavremenijih rešenja i izbor najkvalitetnije opreme za šta su se, u realizaciji tog programa, osposobili i stručnjaci naše elektroprivrede i firme koje su elektroprivredu pratile i učestvovale u izgradnji prenosne mreže 400 kV. Razumljivo, stručnjaci Elektroistoka bili su u najvećoj meri uključeni u realizaciju tog velikog projekta pa su i tada ovladali primenom najsavremenijih rešenja, baš kao što je to bilo s primenom elektronske, tada najsavremenije, tehnologije u oblasti relejne zaštite. Takvih primera bilo je i u drugim oblastima i podsistemima prenosne mreže.

Zahvaljujući izgradnji i postignutom nivou sigurnosti rada celog elektroenergetskog sistema, došlo je do povezivanja i paralelnog rada sa elektroenergetskim sistemom većeg dela Zapadne Evrope (tada UCPTE), što zahteva najviši tehničko-tehnološki nivo kako u izgradnji i eksploataciji, tako i u vođenju sistema.

Uporedo s razvojem prenosnih kapaciteta, a naročito posle oblikovanja osnovne 400 kV mreže, pristupili smo modernizaciji tehnološkog procesa i poslovnog funkcionisanja preduzeća primenom novih informatičkih tehnologija i opreme.

Formiranje Energetske zajednice jugoistočne Evrope i rekonekcija sa Zapadnoevropskom interkonekcijom (UCTE) postavili su mnoge nove zadatke pred Elektromrežu Srbije i zahtevaju izgradnju i modernizaciju prenosnog sistema.

Novi dalekovodi (Niš – makedonska granica, Sremska Mitrovica –Ugljevik, skorašnje povezivanje s rumunskim prenosnim sistemom), gradnja novih trafostanica sredstvima iz kredita Evropske banke za obnovu i razvoj, rekonstrukcija niza postojećih postrojenja sredstvima Evropske investicione banke garantuju da će EMS ispuniti svoju evropsku misiju. Ne sme se zaboraviti da u tim naporima imamo značajnu pomoć Evropske unije (posredstvom Evropske agencije za rekonstrukciju), Svetske banke i niza prijateljskih država.

Danas je instalisana snaga u našem prenosnom sistemu veća od 17 hiljada megavoltampera, a dužina visokonaponske prenosne mreže dulja je od devet hiljada i 800 kilometara.

Elektromreža Srbije je respektabilan i važan sistem ne samo u regionalnim, već i u evropskim razmerama.