 ELEKTROENERGETIKA |
VESTI FIRME |
BAZA EE EE BLOG |
DOGAĐAJI FAKULTETI |
KNJIGE ČASOPISI |
POSLOVI LINKOVI |
SISTEMI ISTORIJAT |
  |  |
 |
| VESTI SRBIJA
< PRETHODNA
SLEDEĆA >
22 Feb 2026 - kurir Hoćemo li ostati bez struje za pet godina? 22 Feb 2026 - b92 Srbija pokreće prvu fazu razvoja nuklearnog programa 22 Feb 2026 - kurir Šta je gasna elektrana koju Srbija gradi u Nišu 22 Feb 2026 - rts Data centri niču na sve strane i gutaju 22 Feb 2026 - N1 Od gasne elektrane do RHE Bistrice i modularnih nuklearnih reaktora 22 Feb 2026 - kurir Gradi se najveća solarna elektrana u Sremu 22 Feb 2026 - politika Priprema inženjera za nuklearne nauke je maraton a ne sprint
< PRETHODNA EEEEEE
SLEDEĆA >
Prikaz 43 do 49 od ukupno 5439 vesti Srbija 
|
22 Feb 2026 - politika - Priprema inženjera za nuklearne nauke je maraton a ne sprint Srbija je načinila presudan prvi korak, izašavši iz višedecenijskog zimskog sna. Svest državnih institucija o neophodnosti nuklearne energije je bila inicijalna varnica, ali put od političke odluke do puštanja elektrane u rad traje deset do petnaest godina. Zato je pravi trenutak za akciju upravo danas. Ovako za „Politiku” govori Miloš Lazarević, doktorand i istraživač-pripravnik na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji je nedavno osvojio prvo mesto na konferenciji „Znanje i tehnologije nuklearne industrije u budućnosti” za projekat ideje malih modularnih fuzionih reaktora. Konferencija je održana u okviru Treće međunarodne zimske tehničke škole „Znanje i tehnologije budućnosti u nuklearnoj industriji” u Obninsku, u Ruskoj Federaciji. Škola je održana u organizaciji kompanije „Rosatom” i Moskovskog instituta za fiziku i inženjerstvo (MIFI), a tokom petodnevnog programa više od 120 mladih istraživača i stručnjaka iz 47 zemalja prisustvovalo je predavanjima posvećenim aktuelnim i budućim projektima u oblasti nuklearnih tehnologija, kao i posetama vodećim ruskim naučnim i tehničkim institucijama. Program je obuhvatao i posetu „Rosatomovoj” Tehničkoj akademiji, u kojoj se obučavaju zaposleni u nuklearnim elektranama u Rusiji i širom sveta. U narednih pet meseci, Miloš će, uz mentorstvo prof. dr Dimitrija Samohina i prof. dr Aleksandra Nahabova sa Obninskog instituta za nuklearnu energetiku raditi na detaljnoj razradi svoje ideje i pripremi projektne prijave, koju će u junu predstaviti generalnom direktoru kompanije „Rosatom” Alekseju Lihačevu. – Prva nagrada u Rusiji dodeljena je za rad predstavljen na konferenciji sa temom „Nuklearna industrija u 22. veku”, koja se nije bavila samo tehnologijom već i obrazovanjem budućih kadrova. Moj rad je bio sinteza dve ideje: budućnosti energetike koju vidim u fuzionim reaktorima, i teme moje doktorske disertacije koja se bavi nuklearnim reaktorima manje snage. Spojio sam te koncepte u ideju o malim modularnim fuzionim reaktorima kao potencijalnom rešenju za budućnost – objašnjava Miloš Lazarević, koji je i 2024. osvojio nagradu za najbolji naučni rad na Međunarodnoj konferenciji o nuklearnom inženjerstvu u Pragu. Da li ćete baš vi možda biti pionir budućeg razvoja nuklearnih tehnologija i primene nuklearne energije u Srbiji budući da je posle mnogo decenija ukinut moratorijum na gradnju ovih postrojenja? Velika mi je čast što je moj rad prepoznat, ali moram da naglasim da sam još uvek na početku svoje karijere i da je moje iskustvo skromno. Sebe ne vidim kao usamljenog pionira, već kao deo šireg, timskog poduhvata. Ukidanje moratorijuma je istorijska odluka koja otvara vrata nuklearnoj budućnosti Srbije. Razvoj nuklearne energije nije posao za pojedinca, već zahteva sinergiju najboljih stručnjaka, institucija, kao i podršku države. Moja uloga, kao i uloga mojih kolega jeste da ponudimo znanje kako bismo osigurali da taj put bude bezbedan i transparentan. Spreman sam da svoje, iako skromno, iskustvo u potpunosti stavim na raspolaganje, ali uspeh će zavisiti od naše kolektivne sposobnosti da izgradimo nove generacije stručnjaka, usvojimo najbolje tehnologije i dobijemo poverenje javnosti. Gde ste sticali iskustva, ima li na Mašinskom fakultetu ulova za vežbe u vezi sa ovim pozivom? Temelj mog znanja stečen je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, koji pruža izvanrednu teorijsku osnovu. Međutim, nuklearna industrija je multidisciplinarna. Školovanje nuklearnih inženjera je preveliki zalogaj za bilo koju pojedinačnu instituciju. Upravo zato je neophodna saradnja i povezivanje Mašinskog, Elektrotehničkog, Tehnološkog, Fizičkog i drugih fakulteta, kao i naučnih instituta. Nedostaje nam upravo ta sinergija – zajednički programi i praksa koji bi studentima omogućili pristup najsavremenijim istraživanjima i tehnologijama. Neophodni su i istraživački i razvojni programi nuklearne energetike i inženjerstva koji bi se pokrenuli u okviru resornog Ministarstva nauke, Fonda za nauku i „Elektroprivrede”. Da li bi za našu zemlju zbog brzine primene, odnosno brzine korišćenja čiste energije bilo bolje da koristi male modularne reaktore koji mogu da se smeste i u TE ili ipak gradnja nuklearne elektrane? Mali modularni reaktori definitivno predstavljaju budućnost nuklearne energetike. Koncept decentralizovanih izvora energije, prilagođenih potrošačima, revolucionaran je. Međutim, ta tehnologija je još uvek mlada i komercijalno dostupna samo u Rusiji i Kini. Smatram da Srbija treba da primeni pragmatičan pristup. Najpre bi trebalo da se fokusiramo na izgradnju velike, konvencionalne nuklearne elektrane. Ta tehnologija je decenijama dokazivana kao pouzdana i bezbedna. Takav projekat bi nam obezbedio stabilan izvor čiste energije i kupio vreme potrebno da tehnologija malih modularnih reaktora sazri i postane globalno dostupna. Koliko bi Srbija mogla, primera radi, da smanji potrošnju struje ako bi iz „Pakša 2” dobijala ovu čistu energiju i učestvovala s 10 do 15 odsto u gradnji ove centrale? Potrošnja električne energije u Srbiji konstantno raste, tako da je ključno pitanje kako obezbediti nove, stabilne izvore. Učešće u projektu „Pakš 2” bi diversifikovalo i ojačalo naš energetski sistem. Konkretno, udeo od 10 odsto instalisanog kapaciteta „Pakša 2” mogao bi da pokrije oko tri odsto sadašnje ukupne potrošnje električne energije u Srbiji, što je veoma značajno. Međutim, benefiti su daleko veći od samih megavat-časova proizvedene električne energije. Ovo učešće bi bilo strateški potez kojim bi Srbija po prvi put integrisala nuklearnu energiju u svoj energetski miks. Što je još važnije, omogućilo bi našim stručnjacima da učestvuju u procesu uvođenja nuklearne energije i steknu neprocenjivu praksu i znanje. To je najbolja investicija u buduće kadrove koji će nam biti neophodni za učestvovanje u izgradnji sopstvene nuklearne elektrane. Da li imamo kadrove i da li se osim skidanja moratorijuma nešto promenilo u praksi u protekle dve godine kako bi se približio korišćenju te čiste energije? Srbija ima jak temelj u svom obrazovnom sistemu i naučnim institutima, ali dugo nismo imali fokus. Ukidanje moratorijuma je to promenilo i pokrenulo konkretne akcije. U praksi su se već desile dve ključne stvari. Prvo, u avgustu prošle godine, u Institutu „Vinča” oformljena je Komisija za nuklearnu energiju. To nije samo formalno telo; ono okuplja vodeće stručnjake iz svih relevantnih disciplina sa ciljem da aktivno oblikuju buduće politike i pruže stručnu podršku državi. Druga važna vest je pokretanje procesa za osnivanje modula za nuklearno inženjerstvo na master i doktorskim studijama pri Univerzitetu u Beogradu. Dakle, ne samo da imamo tradiciju i potencijal, već sada stvaramo i formalni okvir za obrazovanje novih generacija inženjera za strateško planiranje. Ovo su prvi, ali odlučni koraci ka ponovnom ovladavanju nuklearnim tehnologijama. Kako komentarišete to što iz EU kao novi paket sankcija najavljuju i sankcije „Rosatomu”, iako je Vašington rekao da Rusi i Mađari mogu da grade „Pakš 2” jer je reč o čistoj energiji, a ne o ruskim energentima? To je kompleksno pitanje gde se prepliću energetika i politika. S jedne strane, Evropska unija godinama insistira na zelenoj agendi i smanjenju emisije ugljen-dioksida, a nuklearna energija je prepoznata kao ključni deo tog rešenja. Nemačka je, nakon gašenja svojih nuklearnih kapaciteta, ušla u energetsku krizu, što je lekcija za celu Evropu. Uvođenje sankcija na nuklearnu tehnologiju bilo bi u direktnoj suprotnosti sa tim ciljevima. S druge strane, „Rosatom” je, tehnički gledano, kompanija sa jednim od najimpresivnijih portfolija i najsavremenijom tehnologijom na svetu. Njihova tehnologija je već duboko integrisana u energetske sisteme mnogih zemalja članica EU. Bez te saradnje i održavanja, značajan deo Evrope bi se suočio sa ozbiljnim problemima. Zato verujem da je ta najava više deo političkog diskursa, jer bi stvarne sankcije nanele ogromnu štetu samoj EU. Koliko je potrebno za obuku budućeg inženjera koji bi mogao da učestvuje u gradnji nuklearke i daljoj primeni ove energije ? Možete li da zamislite koja bi to godina bila kada bi rekli u Srbiji se od danas koristi nuklearna energija? Obrazovanje inženjera za nuklearnu energetiku je maraton, a ne sprint. Kompletan ciklus, od osnovnih studija do specijalizacije na master studijama, traje pet godina. Ali ni tu nije kraj. Nakon toga sledi ključni period sticanja praktičnog iskustva na realnim projektima, što traje još nekoliko godina. Dakle, od trenutka kada jedan brucoš upiše fakultet do trenutka kada postane potpuno kompetentan inženjer spreman za izgradnju nuklearke, potrebno je najmanje sedam do deset godina. Upravo zato je pokretanje modula za nuklearno inženjerstvo danas od presudnog značaja. Ako danas donesemo čvrstu odluku i krenemo sa radom, uzimajući u obzir vreme potrebno za planiranje, izbor tehnologije, izgradnju i obuku kadrova, možemo realno da zamislimo taj dan. U najoptimističnijem scenariju, rečenicu „U Srbiji se od danas koristi nuklearna energija” mogli bismo izgovoriti već za deset godina. To možda zvuči daleko, ali u svetu energetike, to je sutra. Zato je svaki dan čekanja izgubljen dan. Koliko su daleko otišle tehnologije u ovoj oblasti zbog bezbednosti korišćenja ove energije i da li je jedina asocijacija na nuklearku – uranijum? Prva asocijacija na nuklearnu energiju su, nažalost, često akcidenti poput onih na Ostrvu Tri milje, u Černobilju i Fukušimi. Međutim, upravo zahvaljujući lekcijama naučenim iz tih događaja, današnja nuklearna tehnologija je bezbednija nego ikada pre. Svaki razvoj tehnologije je iterativan proces koji podrazumeva učenje na greškama. Moderne nuklearne elektrane, posebno generacije III+ i IV i sa malim modularnim reaktorima, dizajnirane su sa višestrukim nivoima zaštite. Pored aktivnih sistema koji zahtevaju ljudsku ili kompjutersku intervenciju, insistira se na pasivnim sistemima bezbednosti. Oni funkcionišu na osnovu prirodnih zakona, poput gravitacije i prirodne cirkulacije, i ne zavise od spoljnog napajanja ili ljudske akcije da bi bezbedno zaustavili pogon reaktora u slučaju nužde. Visok stepen automatizacije i robusni dizajn praktično ne ostavljaju prostor za havarije kakvog smo bili svedoci u prošlosti. Što se tiče uranijuma, on jeste najzastupljenije gorivo, ali nije jedina opcija. Istražuju se i koriste i drugi materijali, poput torijuma, koji značajno povećava prirodne sirovine za nuklearno gorivo i ima potencijal da bude još bezbedniji i da proizvodi manje dugoživećeg otpada. Takođe, fuzioni reaktori, o kojima sam govorio, koristiće izotope vodonika. Dakle, budućnost nuklearne energije je tehnološki veoma raznolika i daleko naprednija od predstava koje su formirane pre nekoliko decenija. |
VESTI BALKAN SVET Sajt EE postoji od 2006. godine, sa namerom da se sve informacije iz elektroenergetike, nadju na jednom mestu. Povezani vesti SRBIJA :
8 Apr 2026 politika |
