Hidrocentrala na reci Đetinji u Užicu napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola ovog grada. To je prva električna centrala na Balkanu podignuta po Teslinim principima polifaznih struja i to svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi. Generatore za potrebe ove hidrocentrale napravila je nemačka firma “Simens i Halke”, a svoje ime na njima napisala je ćiriličnim pismom.

Ovaj objekat, smešten ispod užičkog Starog grada, osmislio je Đorđe Stanojević, profesor Velike škole u Beogradu, vodeći stručnjak među tadašnjim srpskim fizičarima. Naime, hidrocentrala je nastala u zadnjoj deceniji 19. veka iz potreba tkačke radionice, kojoj je nedostajao jeftin i siguran energetski izvor.

- Tražilo se rešenje da se razboji, koji su već tu postojali, iskoriste na najbolji mogući način, pa je profesor Stanojević predložio da se napravi hidrocentrala i iskoristi snaga reke Đetinje. Realizaciji ovog poduhvata pristupa se 1899. godine, kada je usvojen projekat inženjera Aćima Stevovića – objasnio nam je Goran Novaković, kustos-istoričar Narodnog muzeja u Užicu.

Od kolikog je značaja za Srbiju i Užičane bila ova hidrocentrala govori i činjenica da je kamen temeljac položio lično kralj Aleksandar Obrenović zajedno sa svojim ocem, Milanom Obrenovićem, u maju 1899. godine. 

- Hidrocentrala počinje sa radom 1900. godine u avgustu mesecu, na kraljev rođendan, i bila je to prva hidrocentrala na Balkanu urađena po Teslinim principima polifaznih struja. Ona je napravljena svega četiri godine nakon one na Nijagarinim vodopadima, koju je, takođe, konstruisao Nikola Tesla. Sam projekat je obuhvatao zgradu hidrocentrale, jaz u dužini od 800 metara i branu koja se nalazi nešto iznad kanjona reke Đetinje – otkrio nam je kustos Narodnog muzeja u Užicu.

Kada je centrala na Ilindan 1900. završena bio je to praznik za žitelje male varoši i početak jednog novog doba, koje će biti obeleženo sveopštom primenom električne energije.

U momentu kada počinje sa radom, hidrocentrala je imala dve turbine i dva generatora u funkciji, a treća turbina i generator su u Užice došli 1903. godine, a sa njima je hidrocentrala udvostručila svoju snagu i svoj energetski kapacitet.

- Na samom početku to je bilo dovoljno da podži 1500 sijaličnih mesta u Užicu. Kakva je svest tadašnjeg građanina u Užicu bila svedoči činjenica da, plašeći se same struje i nečega što do tada nisu videli, građani su mahom napuštali svoje domove, sklanjajući se u šume u okolini Užica, strahujući od velikog požara i od toga da će bandere leteti duž ulica – rekao je Novaković.

Proizvođač cele opreme za hidrocentralu je nemačka firma “Simens i Haske”. Traka koja pokreće turbine i generatore napravljena je od kamilje kože, pa se pretpostavlja da je, između ostalog, i to jedna od tajni izdržljivosti ovih turbina, koje su ispravne i dan danas.

Ono što je neobično je to da je ova strana firma na proizvodima koje je poslala u Srbiju, svoje ime napisala ćiriličnim pismom.

- Ono što je nezamislivo u 21. veku – da jedna strana firma napiše svoje ime ćirilicom, desilo se te 1899. godine. A kako je do toga došlo, niko ne zna. U svakom slučaju, lepo je čuti da se nešto tako desilo u Srbiji – prokomentarisao je Goran Novaković, koji nam je objasnio da je transport opreme bio veoma zahtevam poduhvat.

Naime, oprema je vozom dopremljena do Kragujevca, a od Kragujevca je, zbog loših, zemljanih puteva, kaldrme i nepostojanja pruge transportovana uz pomoć rabadžija i nekoliko kola koja su vukli volovi. Koliko je sam poduhvat bio zahtevan pokazuje i činjenica da oprema koja je stigla u jesen 1899. godine u Užice stigla tek na proleće 1900. godine.

Hidrocentrala je bila u upotrebi sve do 1973. godine kada je počela da se gradi pruga Beograd-Bar. Ova pruga je prošla odmah iznad hidrocentrale i prilikom tih radova jaz koji dovodi vodu do grada je zatrpan, pa je postao nefunkcionalan. Kasnije je ta brana osposobljena, ali nikada nije više nije imala funkciju kao i ranije, pre svega jer je izgrađena modernija hidrocentrala koja je mogla da podrži sve kapacitete koje je grad zahtevao.Tako da značaj ove hidrocentrale postaje više turistički.

Ipak, po potrebi, ona se “vraća u život” u zimskim mesecima, kada zbog topljenja snega i obilnih kiša vodostaj Đetinje postaje veći, pa se stare Simensove mašine pokrenu kako bi doprinele proizvodnji struje. Iako stari više od jednog veka, ovi generatori su u stanju da obezbede celokupnu javnu rasvetauu Užicu.

Istovremeno, ovde je sada Muzej tehnike, koji je, prava atrakcija za strane turiste. U razgovoru sa kustosom Narodnog muzeja, shvatili smo da zbog činjenice da je hidrocentrala podignuta po Teslinim principima, veliki broj stranaca dolazi da poseti ovaj muzej.

Međutim, ono što je tužno, s obzirom da Muzej tehnike nema klasično radno vreme, već se posete organizuju u dogovoru sa Narodnim muzejom u Užicu, veliki broj Užičana nije obavešten da ovaj spomenik kulture može praktično da poseti kad god želi.