elektroenergetika
ELEKTROENERGETIKA
VESTI

FIRME		 BAZA EE

EE BLOG		 DOGAĐAJI

FAKULTETI		 KNJIGE

ČASOPISI		 POSLOVI

LINKOVI		 SISTEMI

ISTORIJAT




Male hidrocentrale u Valjevu

Izvor: kolubarske

Poslednjih godina u našoj javnosti povremeno se postavlja pitanje koja je najstarija hidrocentrala u Srbiji i koji je grad prvi dobio električno osvetljenje. Kao najozbiljniji kandidati pominju se centrale: Gradac kraj Valjeva, na Đetinji u Užicu, na Moravici u Ivanjici, Vučje kod Leskovca, Gamzigrad kod Zaječara i još neke. Pri tome mnogi slučajno ili namerno zaboravljaju Beograd, a poznato je da je on naša prva osvetljena varoš. Prema tome ovde se ne može govoriti koja je prva hidrocentrala u Srbiji već u unutrašnjosti Srbije jer se uz to zna da su pre Beograda blagodet primene električne energije osetili u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu u proizvodnji municijskih čaura, zahvaljujući inženjeru Toši Seleskoviću. Tih godina ona je korišćena i u Fabrici vunenih tkanina Braće Minh u Paraćinu. Da dilema bude još veća često se previđa i da je Valjevo početkom XX veka imalo dve hidrocentrale – jednu u Gradcu kraj Valjeva, a drugu u Deguriću, pošto ih neki poistovećuju.

Uz sve to u dostupnoj literaturi mogu se pročitati različiti podaci o vremenu izgradnje prve valjevske hidrocentrale i osvetljenja našeg grada. Po jednim izvorima njena izgradnja i montaža završeni su krajem 1898. godine, a po drugima, što je i tačnije, dve godine kasnije. Tome nesumnjivo doprinosi i činjenica da nema dovoljno pisane građe o tome i da je ono što ima razastrto po više ustanova, fondova i zbirki.

Prema pisanju istoričara elektrifikacije u Srbiji Aleksandra Kala Spasojevića prva hidroelektrična centrala u Kraljevini Srbiji za proizvodnju jednosmerne struje izgrađena je na reci Gradac, desnoj pritoci reke Kolubare, u ataru nekadašnjeg sela Gradac kraj Valjeva a sada istoimenog dela ovog grada. Dakle, ona je izgrađena, na zemljištu čuvene porodice Nenadovića iz istorijske Brankovine, koje se nalazilo između tzv. Suvoborskog druma i reka Kolubare i Gradca.

U rad je puštena po starom (Julijanskom) kalendaru 27. aprila, odnosno 9. maja 1900. godine po novom (Gregorijanskom). Tog dana Valjevo je i dobilo električno osvetljenje. Tim povodom Spasojević potom dodaje: Prva hidrocentrala za proizvodnju polifazne struje izgrađena je u Užicu, na reci Đetinji, za potrebe Užičke tkačke radionice i za varoško osvetljenje. Ona je građena od marta 1899. do avgusta 1900. godine. U rad je puštena 2/14. avgusta 1900. godine, dakle 96 dana posle hidrocentrale na Gradcu. Posle Valjeva i Užica u Kraljevini Srbiji je do 1914. godine sagrađeno još sedam hidrocentrala.



Ideju da elektrificira rodni grad Matija Mata Nenadović, preduzenik iz ovog grada, a unuk slavnog Prote Mateje Nenadovića, izgleda je doneo iz Švajcarske u kojoj je električna energija uveliko bila u primeni. Jako je želeo da ulične fenjere i kućne lampe sa petrolejem zameni električnim sijalicama. Ta njegova namera tinjala je kao želja sve do izgradnje električne centrale na Dorćolu u Beogradu 1893. godine. Pošto je učestvovao u elektrifikacije Beograda Matija se odlučuje da to isto učini i u Valjevu, staništu svoje znamenite porodice.

Svoju zamisao poverio je prijatelju Đorđu Stanojeviću, profesoru Velike škole u Beogradu, koji je takođe bio angažovan na elektri-fikaciji našeg glavnog grada. Ovaj mu je obećao stručnu pomoć oko nabavke opreme, ali ne za lokomobil termocentrale, kako je navodno Matija prvo razmišljao, već hidrocentralu pošto je od njega slušao kazivanje da Valjevo leži na četiri planinske reke, koje imaju dosta vode i da bi bila prava šteta neiskoristiti ih za proizvodnju jevtine struje.

Pošto se Matija složio sa njegovim mišljenjima i savetima odlučio je da porodičnu vodenicu Nenadovića, zvanu Badnjara ili Protina badnjara, upotrebi za tu namenu. Iako je to bila jedna od najstarijih vodenica u Valjevu i okolini, a u tursko doba pripadala je Turčinu Abdurahman agi. Po okončanju Drugog srpskog ustanka pripala je Proti Mateji Nenadoviću i imala je četri vitla ali je sve manje radila. Poznato je da ju je Prota Mateja još 1808. godine nameravao da ustupi za podizanje prve fabrike papira u našem gradu ali se od njene gradnje odustalo. Nalazila se na jazu reke Gradac na sadašnjoj lokaciji Valjevske elektrodistribucije, nedaleko od ušća Gradca u Kolubaru. Prema pisanju Rad. M. Draškovića slabo je radila pa je na njoj najpre napravljena strugara, a potom veštački mlin ali se ni on nije isplatio.

Nakon dogovora sa profesorom Stanojevićem, Matija se obratio Sudu opštine valjevske da mu se odobri njena izgradnja na pomenutoj lokaciji, navodeći da je već obezbedio novčana sredstva u zajednici sa poznatim trgovcem Svetozarom Popovićem, a potonjim izvoznikom, narodnim poslanikom i senatorom. Po pisanju samog Mateje Nenadovića njegov mlin je u početku dobro radio, ali kad je Svetozar Popović svoj mlin modernizovao, uspeo je da njegov mlin zatvori, pa ga je uzeo pod zakup, s tim da i dalje ostane zatvoren.

Međutim, kad je Petković sagradio mlin od najmodernijih mašina, on je ugrozio i Popovićev mlin te je ovaj gledao da se bar oslobodi zakupa koji je Nenadoviću plaćao. Zato mu je ponudio da storniraju ugovor o zakupu. Nenadović je pristao ali pod uslovom da ga Popović finansira kako bi na tom mestu podigao električnu centralu. Popović je prihvatio ovaj uslov razume se sa učestvovanjem u deobi dobiti. Međutim, vreme je pokazalo da ni ta sredstva nisu dovoljna jer je trebalo urediti veće jezero za akumulaciju vode, razvesti električe instalacije po varaoši itd. Zato je Nenadović 1895. godine zatražio i novčanu pomoć Opštine valjevske.



Zbog karaktera uređaja koje je hteo da instalira u Valjevu, a koje su za veliki broj žitelja Valjeva pa i opštinske čelnike bilo u sferi tehnički nerazumljivog, Sud opštine Valjevske odlučio da o Nenadovićevom predlogu odgovor da biračko telo Valjeva. Na zboru građana Valjeva, održanom 4/16. juna 1895. trebalo je odgovoriti na pitanje da li Opština može sa g. Matijom Nenadovićem industrijalcem ovdšašnjim da u ovdašnjoj varoši uvede električno osvetljenje za ulice. Kao i u drugim sličnim prilikama bilo je i onih koji su bili protiv novotarija, pa i protiv elektrifikacije varoši. Tako je dan uoči glasanja Mesni odbor Radikalne stranke pozvao svoje članstvo da ne glasa za elektrifikaciju. Čak je zaprećeno da će svaki njihov član koji bude glasao biti isključen iz stranke.

Na održanom zboru izjašnjavala su se 323 građanina, od kojih je samo njih deset bili protiv. Tako je Odluka građana bila bezmalo jednoglasna i glasila je – opštinska uprava može zaključiti ugovor sa Matijom Nenadovićem o uvođenju ulične rasvete u Valjevu. Zanimljivo je da ovo verovatno bilo prvo glasanje u Srbiji na ovu temu. Po ovlašćenju zbora Ugovor o finansiranju izgradnje prve valjevske hidrocentrale potpisao je tadašnji predsednik opštine Milenko Drašković, trgovac…

Posle ovog zbora izgledalo je da je nastao izvesni zastoj – za period od skoro dve godine (4/16. jun 1895-14/26. mart 1897) nije bilo pisanih podataka o Matijinom radu na realizaciji ovog projekta. Logična je pretpostavka da je navedene dve godine Matija upotrebio da obezbedi tehničku dokumentaciju za objekte hidrocentrale, da se odluči koju i kakvu elektroopremu da nabavi i kao najvažnije – da obezbedi potrebna novčana sredstva za finansiranje ovog programa.

U molbi ministru privrede Kraljevine Srbije, 14. marta 1897. godine, zatražio je da mu se dozvoli da može ovde u Valjevu ustrojiti jednu malu dinamo električnu instalaciju za osvetljavanje privatnih i javnih prostorija. Tom prilikom bio je više nego skroman tražeći da njegova centrala bude sa isključivom povlasticom od 1000 lampi. U pismenom obrazloženju, i tokom razgovora u Ministarstvu narodne privrede, Matija je tražio isključivu povlasticu za proizvodnju električne energije i snabdevanje Valjeva električnim osvetljenjem do 1000 sijalica u trajanju od trideset godina. Kako je pisao u prvo vreme bi ustrojio instalaciju za električno osvetljenje samo za 150 sijalica i 3 svetiljke… koliko mu je omogućavao kapacitet turbine od 20 KS koju je već posedovao. Najavljivao je da će vremenom povećati kapacitet električne centrale ali će to zavisiti od sporazuma sa drugim vlasnicima vodenica na reci Gradac, odnosno od obezbeđenja dovoljne količine vode.

Uz traženu povlasticu, Matija nudi i brojne ustupke: ukoliko potrebe Valjeva ne budu zadovoljene sa 1000 sijalica, predlaže da se može izdati i druga koncesija zainteresovanom licu za proizvodnju električne energije. Zbog mogućeg smanjenja prodaje petroleja u Valjevu, Matija nudi da u državnu kasu godišnje unosi po tri dinara za svaku priključenu sijalicu u električnu mrežu. Treća Matijina ponuda bila je u domenu stručnog obrazovanja u školama. On ministru piše: „Ja ću vrlo dragovoljno, a primam se obaveze da sam dužan svake godine primiti nekoliko mladića da u mojoj instalaciji izučavaju besplatno ovu manipulaciju“. Zanimljivo je da Matija u ovom slučaju pod instalacijoom podrazumeva elektrinu centralu, a pod manipulacijom zanat, umeće.

Po pisanju istoričara dr Branka Peruničića, Uprava Valjevske opštine se obratila Načelstvu da ono izvoli izdejstvovati kod gospodina ministra narodne privrede da on odobri povlasticu g. Nenadoviću da može instalaciju podići i struju u varoš dovesti o njegovom trošku i odgovornosti pa ako se po izvršenoj probi osvetljenje opštini dopadne i ako bude imala računa ona će onda sa njime i pogodbu zaključiti pošto ima od njega izjavu da će Opštini za 25-50 odsto davati jevtinije osvetljenje za ulice nego privatnike.

Opštinski sud je bio učtivog mišljenja da ovu povlasticu treba odobriti, jedno zato što je ovo ustanova korisna i služila bi kao ukras varoši, a drugo i zato što je g. Nenadović i do tada prednjačio u svojim aktivnostima i da je drugima bio od velike koristi. Zanimljivo je da je Nenadović ponudio ako ovom radnjom bude škodio monopolu petroleuma da deo svoje zarade po lampi odvaja u njegovu korist. Agitujući za ovaj projekat Mata Nenadović je najavio i mnoštvo novih koristi. Na kraju svog obraćanja ministru Matija nepogrešivo predviđa da bi se mnoge palanke ugledale na ovu korisnu ustanovu i gde god imade neupotrebljene vodne snage, počeće je eksploatisati za osvetlenje, prenos snage za industrijske i zanatske radnje, pa negde i za poljoprivredne sprave kao vršaće mašine itd.

Samim tim u Ministarstvu nije postojao nijedan razlog da se Matijina molba ne prihvati i omogući mu se da izgradi električnu centralu i uvede električno osvetljenje u Valjevu, ali sa reduciranim njegovim traženjem, koje za Matiju i nije bilo značajno. Umesto isključive povlastice, ponuđena mu je povlastica kakvu su dobijali i drugi interesenti za povlašćena industrijska preduzeća. Umesto dalje prepiske, Matija je u Beogradu bio primljen od ministra, gde su dogovoreni detalji koji će činiti osnovu ugovora potpisanog između Opštine valjevske i njega, aprila 1897. godine…

Ne čekajući rešenje Ministarstva narodne privrede i odobrenje traženih povlastica Matija Nenadović je počeo popravljati postojeću vodenicu i prilagođavati je za potrebe hidrocentrale. Za taj amiciciozan i delikatan projekat trebalo mu je mnogo vremena, truda, znanja i novca. Uz rekonstrukciju vodenice trebalo je napraviti i dopremiti neophodne mašine sa strane i urediti jezero za akumulaciju vode u površini od skoro tri hektara, sa branom koja bi sakupljala vodu preko dana i kada je veći nivo reke.



Uporedo u dvorištu buduće hidrocentrale podigao je kuću za stanovanje. Nema dovoljno podataka o tome kako je tekla izgradnja hidrocentrale niti razvlačenje varoške električne mreže. Izgleda da su radovi oko adaptacije vodenične zgrade, izgradnji akumulacionog jezera, montaže mašina i postavljanja električne mreže odvijalli bez većih problema i zastoja, tj. po planu pošto je Matija Nenadović 30. aprila 1897. godine sa Sudom opštine valjevske sklopio koncesiju o elektrifikaciji ove varoši.

Za njeno podizanje utrošeno je 100 000 tadašnjih dinara, od čega je za izgradnju potrošeno 20 000 dinara a ostalo za nabavku potrebnih mašina i drugih uređaja. Investicioni kapital Nenadović je obezbedio uzimanjem hipotekarnog zajma od Uprave fondova u Beogradu na podlozi založenog porodičnog imanja Nenadovića u Valjevu. Za njega je jedino rešenje bilo da dobije saglasnost braće Alekse i Dobrivoja i porodično imanje Nenadovića da kao zalog za hipotekarni kredit kod Uprave fondova Kraljevine Srbije. Tako se i dogodilo. Na osnovu procene vrednosti ponuđenog imanja, Matiji je stavljen na raspolaganje novčani zajam u iznosu od 22 785,30 dinara u zlatnoj vrednosti, koliko je Matijin dug bio Upravi fondova na dan 2/14. maja 1900. godine.

Tri godine posle ove posete Ministarstvu privrede i potpisanog ugovora sa Opštinom valjevskom, Matija je završio hidrocentralu pomoću vode reke Gradac, u adaptiranoj zgradi Protine badnjare na porodičnom imanju, koje je tada već bilo pod hipotekom Uprave fondova. Razliku u nedostajućem kapitalu dobio je od Svetozara K. Popovića, trgovca i industrijalca iz Valjeva. Međutim, kad su ovi poslovi počeli da se realizuju Matijin ortak Svetozar Popović svoje akcije preneo na Josifa Fineja, rudarskog inženjera i preduzimača podgorskog rudnika bakra u Rebelju iz Engleske. Nakon toga Finej je doveo stručnjake iz Beograda da montiraju nabavljene mašine i vrše nadzor nad njihovom ugradnjom.

Inače, kupljena turbina od 20 konjskih snaga proizvedena je u nemačkom gradu Goti a dinamo mašina jačine 12 kilovata jednosmerne struje bila je proizvod poznate berlinske firme AEG. Čim su ti radovi završeni obavešten je Sud opštine valjevske pa je njegov predsednik odredio komisiju koja je imala zadatak da odredi mesta na ulicama gde se mogu postaviti sijalice za javnu rasvetu što je urađeno za samo deset dana.

Zahvaljujući izgradnji te hidrocentrale Valjevo je postalo, prvi grad u tadašnjoj Kraljevini Srbiji posle Beograda, koji je dobio električno osvetljenje. Bilo je to tačno 9. maja 1900. godine, još dok su se mnogi veliki gradovi pa i neke svetske metropole služile fenjerima. Prve tri lučne bogenlampe od 600 sveća u Valjevu bile su postavljene i upaljene pred zgradama Okružnog suda i Grand hotela. Prema sačuvanim zapisima to veče skoro svi žitelji Valjeva sjatili su se u današnjoj Ulici vojvode Mišića da vide te ogromne sijalice koje su davale svetslost kao mesec kako su govorili neki očevidci. Pored njih upaljen je i veći deo sijalica od mogućih 150 svetlosne jačine od 10, 16 i 25 sveća, ili 14, 20 i 30 vati.

U impresiji o osvetljenom Valjevu autor članka u Večernjim novostima je pisao: "Valjevo pretstavlja noću jednu čarobnu sliku... Valjevo od tog dana tako reći pliva u moru svetlosti. Naročito je čarobna Beogradska ulica. Trgovinski glasnik je objavio da električna centrala proizvodi tako briljantnu svetlost, koja je intenzivnija, stalnija i bolja no u Beogradu. U dužini od kilometar i po ima ona vrlo veliki broj sijalica i sve u jednoj liniji. Kada se uveče pusti struja vidi se samo jedna vatrena linija, koja toliko izgleda divnije, što se ta linija ukršta ili ide uporedo sa drugim svetlosnim linijama iz ostalih ulica. Naročito je divan pogled sa Brđana i mnogi građani večerom se penju na vis, da uživaju u tom divnom prizoru".

Ovu tiradu autor završava pohvalom: "Može se samo vlasnicima čestitati na ovako divnom gradskom osvetljenju, našto su im svi građani zahvalni. Tim povodom konstatovano je da je zbog čaršijskih glasina da će kod svakog kibicera električne svetlosti koji direktno i duže gleda u bogenlampu nastupiti slepilo, pojedinci su koristili ogaravljena stakla kako bi se zaštitio od nove pošasti – električne svetlosti koja je, po njima, kvarila oči!".

Kako je prva ugrađena mašina u ovoj centrali bila stariji, predteslin sistem i proizvodila jednosmernu struju, vrlo brzo je ocenjeno da nije najsrećnije rešenje. Zato je već u aprilu 1901. godine zamenjena generatorom za proizvodnju polifazne struje. Tada su ugrađeni: turbina snage 450 KS i generator 36 kW, 7,5 a 50 Hz i napona 3 100 V. Istovremeno varoška električna mreža proširena je sa priključenih 320 sijalica i četiri lučne bogenlampe. Za pretvaranje napona 3 100 na 120 V u mreži su bila montirana i tri transformera. Ovu rekonstrukciju Matija je izvršio pomoću kapitala već pominjanog J. R. Fineja, koji je od maja 1901. godine postao suvlasnik elektrane i varoške mreže.

Zanimljivo je pomenuti da je tadašnje valjevsko električno preduzeće imalo samo tri radnika: mašinistu koji je uključivao i isključivao osvetljenje, električara koji se starao o stanju i funkcionisanju električne mreže i inkasanta koji je savakog dana od pretplatnika naplaćivao utrošenu električnu energiju. Kako u to vreme nije bilo strujomera pa ni očitavanja potrošene energije to je ona naplaćivana paušalno od sijaličnog mesta.

Uvidevši prednosti električne energije mnogi žitelji Valjeva, požurili su da i oni uvedu električno osvetljenje u svoje domove, zanatske i trgovačke radnje i druge objekte. Vrlo brzo je zapaženo da postojeća Nenadovića hidrocentrala nije dovoljna da zadovolji sve izraženije potrebe za električnom energijom. Otuda je Matija Nenadović od braće Pavlović u selu Degurić kupio parcelu i odlučio da na njemu na reci Gradac gradi novu hidrocentralu. Ona je udaljena oko pet kilometara od Valjeva



Prema nekim izvorima to što je naumio to je 1905. godine i ostvario. Bila je to centrala snage 80 kilovata izgrađena tokom 1902. i 1903. godine, a koristila je opremu nabavljenu u Čehoslovačkoj i Francuskoj. Tako je naš grad 1903. godine dobio i drugu hidrocentralu a ostalo je zabeleženo da su u leto 1903. godine ovaj grad osvetljavale na desnoj obali 62, a na levoj 172 sijalice. Međutim, poznato je da se septembra 1901. godine Matija povukao iz firme i da je preduzeće koje je gazdovalo ovim centralama prešlo u vlasništvo inž. J. R. Fineja. Od tada sve obaveze prema Upravi fondova, Matije Nenadovića i njegove braće preuzeo je novi vlasnik. Zato se postavlja pitanje da li je on i u kom svojstvu Matija učestvovao u njenoj izgradnji.

Takođe, zna se da je Matija Nenadović nameravao i da osnuje komanditorno društvo za električno osvetljenje, ali se tada niko nije interesovao za taj posao mada se dalo naslutiti da će on vremenom biti veoma unosan. Nakon što je Josif Finej od Svetozara Popovića otkupio njegove akcije i Matija Nenadović je odlučio da mu proda sve svoje akcije, a dozvolu za izgradnju centrale u Deguriću braći Hajnrihu i Hristijanu Fegeli i Julijusu Šmitu, koji su i izgradili drugu hidrocentralu. U junu naredne godine obe ove centrale, objedinjene su u jednu kompaniju pod nazivom Električno preduzeće za osvetljenje grada Valjeva.

Kao ambiciozan, preduzimljiv i poslovan čovek Finej se potom uortačuje sa braćom Fegeli i Julijusom Šmitom. U želji da dalje šire i razvijaju ovaj posao oni pored ove dve centrale kupuju i svo imanje Nenadovića u Valjevu i Deguriću. Od 1910-1914. godine ove centrale se modernizuju. Njihova snaga je iznosila 175-185 konjskih snaga. Za njihovu rekonstrukciju utrošeno je 380 000 franaka. Dogovorom od 26. februara Finej i kompanjoni osnivaju novo električno preduzeće za osvetljenje naše varoši.

Mala potrošnja električne energije u Valjevu, izgradnja hidrocentrale u Deguriću kapitalom braće Fegeli iz Beograda i velika izdavanja za podmirenje preuzetih obaveza, doveli su J. R. Fineja do stečaja. To se dogodilo 1910. godine. Novi vlasnici prve hidrocentrale u Valjevu i u unutrašnjosti Srbiji postali su pomenuta braća Fegeli, švajcarski državljani nastanjeni u Beogradu i Julijus Šmit, takođe Švajcarac čiji potomci i sada žive u Srbiji.

Oktobra 1924. godine Julijus Šmit, koncesiju, centralu i objekte u vezi sa njom prodaje Stevanu Unkoviću industrijalcu iz Valjeva. Između dva svetska rata u Valjevu je izgrđena i treća električna centrala. Nalazila se na levoj obali Kolubare, u zgradi u kojoj je docnije bila parna pekara i restoran društvene ishrane Autosaobraćajnog prduzeća Strela u Valjevu, koja i sada postoji. Posle II svetskog rata izvršena je nacionaliacija sve tri ove centrale. Zbog nerentabilnosti rad hidrocentrale u Valjevu je jula 1966. godine obustavljen. Do tada je i jezero bilo u funkciji a kasnije je zatrpano a na jednom njegovom delu sagrađeno je igralište FK Gradac u Valjevu. Na lokaciji prve hidrocentrale nalazi se njen generator.

Krajem prošlog veka u organizaciji tadašnjeg Društveno-ugostiteljskog i turističkog preduzeća Sloga iz Valjeva, hidrocentrala u Deguriću je, uz finansijsku pomoć Skupštine opštine Valjevo, samoupravnih interesnih zajednica i fondova za opštenarodnu odbranu, a naročito uporno i nesebično angažovanje Slavoljuba Jevtića, elektroinženjera u penziji iz Valjeva revitalizovana i počela je da proizvodi obnovljivu električnu energiju. Bilo je projektovano da godišnje proizvede 600 000 kilovata električne energije ali je vreme pokazalo da je njen rad ipak nerentabilan. U njenoj neposrednoj blizini podignut je i ribnjak kalifornijske pastrmke koji i sada radi.

Polazeći od činjenica da su ove centrale predstavljale vredne tehničke novotarije i značajno doprinosile pobošljanju kvaliteta življenja i produktivnosti rada, te da su za njihov nastanak i rad vezane i neke istorijski zanimljive ličnosti pa i događaji, vredne su pomena jer je u njih u ovom gradu prvi put uložen strani kapital čini mi se da zavređuju više pažnje.

Imajući sve to u vidu treba ponovo proceniti da li bar hidrocentralu u Deguriću (s obzirom na to da od one u Gradcu izgleda nema više ništa), treba predložiti da se proglasti za nepokretno kulturno dobro – spomenik materijalne kulture. Pišem ponovo jer ako se dobro sećam pre dvadesetak godina bilo je sličnih inicijativa a nije mi poznato da je to i ostvareno.